Elementima se oduvek pristupalo kao živim sagovornicima, a ne kao ukrasima sveta. Vatri se prilazilo oprezno, zemlji s dužnim poštovanjem, vetru sa tihom molbom, a vodi – kao starom prijatelju s kojim se želi obnoviti narušena bliskost. U tome se krila mudrost: bolji sklad s prirodom nego što ga moderni čovek uspeva postići sa samim sobom.

U starim vremenima postojali su mnogi bogovi, ali ne kao gospodari nad čovekom. Oni su bili prisutni kao saveznici, kao prastare sile koje je trebalo poštovati, a ne obožavati pokornošću. Perun je pozivan kad je bila potrebna snaga, Veles kad je bila potrebna mudrost, Mokoš kada je trebalo života i plodnosti, Svarog kada je trebalo vatre pod rebrima. Odnos sa božanskim silama bio je dogovor, a ne potčinjavanje – poštovanje, ne podaništvo.

Slavlja su se odvijala bez strogih pravila. Ko je imao medovine – dobro; ko je imao hleb – još bolje; ko je donosio samo pesmu i priču – i to je bilo bogatstvo. Zajedništvo se smatralo vrednijim od punih trpeza, a radost je bila snažnija kada se delila. Pravila bi tada samo smetala, jer ono što je dolazilo iz srca nije tražilo propise.

Znanje su čuvali žreci – ne zato što su bili „izabrani“, već zato što su bili istrenirani da slušaju svet. Njihovo uho bilo je podešeno na šapat kosmosa, a oko im je prepoznavalo znak tamo gde je običnom čoveku sve izgledalo kao puka grana, dim ili senka. Umeli su da čitaju raspored zvezda kao što se čitaju zrna na stolu, da otvore runu kao poklopac starog kotlića iz kog uvek nešto miriše, pecka ili upozorava. Oni su bili prevodioci iz sveta božanskog u svet ljudski — mostovi, a ne gospodari.

Ruganje veri nije bilo ništa novo. Oni koji su se smejali, obično su to činili iz neznanja ili iz straha. Ali bogovi se zbog toga nisu potresali, rune se nisu brisale, vatra se nije gasila. Život je neumorno pokazivao da će onaj koji se podsmeva, pre ili kasnije doći po odgovor baš onima kojima se rugao.

U tom svetu žene su bile Bereginje, ne kao titula, već kao način postojanja. One su držale dom i svet, bile su stubovi koji su nosili toplinu, prkos, mudrost i tišinu koja se poštuje. Njihov pogled je znao da ogoli istinu kao nokat koru drveta. Čuvale su ognjište, decu, zemlju i dušu doma — i čovečanstvo, čak i kad se ono pravilo da mu čuvanje nije potrebno.

Svrha postojanja bila je jednostavna: služiti sebi i svetu oko sebe u balansu. Onaj ko služi samo sebi ostajao je prazan; onaj ko služi samo drugima bio bi iscrpljen. Dati i primiti bili su jedan isti pokret energije — udah svetu, izdah sebi, ili obrnuto. Tako je disala zemlja, tako su živeli šuma i reka. Kada je sve bilo u ravnoteži, život je tekao jednostavno. Kada bi se balans narušio, nastajao je lom.

Zato se neprestano pazilo: da li je posuda puna, da li je srce prostrano, da li je delo u skladu s namerom. Jer svrha nikada nije bila komplikovana. Svrha je bila — biti celovit, i onda će sve oko čoveka postati celo.